Sigurno često čujete tezu da "opozicija ne može da pobedi SNS zato što narod gleda tv i ne zna kako nam je u zemlji". Nema gore izmišljotine koju nam je uvalila buržoazija i njihova "inteligencija". Ako se ta kvazi teorija dosledno primeni, pa uzmu u obzir sati koje Vučić-SNS provode na televiziji, logično bi bilo da publika ne samo da ne vidi sav kriminal, otimačinu i izrabljivanje (koji je već odavno tu - u njenom komšiluku), nego i da, na tragu optimističkog tona, zlatnodobaške groznice, podrška njemu ne bude milion i po, dva, koliko ima 2016. i 2020., nego tri, četiri ili čak pet milona. Naravno, stvari ne stoje tako, zato što osim medija, kojima jedan deo sigurno jako veruje (jer želi da veruje), mnogo veći deo odavno ne veruje ni u jedan oblik političke propagande niti bilo kojeg obraćanja koje im dolazi od nekoga koga označavaju kao "političara". Postoji određena pragmatičarska logika kojom se rukovode mase stanovništva - među njima postoji konsenzus da se politikom i vlašću, ipak mora neko baviti. Dajmo nekog priznanja tzv. teoretičarima medija. Sigurno da u čestom nastupanju u medijima sa istom pričom postoji propagandni efekat, bacanje "bube u uvo", tu sigurno leži nekoliko posto glasova koji bi se prelili onome ko uhvati režim u nekoj aferi pred milionima i sl. MEĐUTIM suština nije u tome, u tom mehaničkom ponavljanju priča na koje može da se zakači jedan broj ljudi sa partikularnim interesima i drugačijim pragmatičarskim predznakom. Zar nije UPRAVO TO ono što nas je Vučićev bestijalni medijski aparat naučio? Pa, aman, od 2016. do 2020. narasli su svega 100.300 glasova. Pa zar to ne govori u prilog da nije suština u drndanju medija?
Pa opet, i oni koji veruju nisu ni slepi ni gluvi - imaju oči i uši, žive u maloj sredini u kojoj se sve zna. "Zašto onda istrajavaju? Što su toliko jako NASELI?", pitaju se oni kojima je najveće ostvarenje u životu to što "NISU NASELI". Ukoliko znamo da u Srbiji ima 5 miliona birača i još 1,7 miliona van nje, i ukoliko je uprkos svim naporima režima podrška zakucana oko tih 30% onda moramo da se zapitamo - ne zašto oni istrajavaju u "nasedanju" nego zašto dežurni nezadovoljnici, spontani antivučićevci, NISU USTALI? Zajedno sa opozicionih 15-20% njih ima 70%! To znači da u praksi svaka druga ili treća osoba nije za ovaj režim - a kada se doda još 1,7 miliona ljudi koji su otišli u inostranstvo, zbog lošeg života, a ima pravo glasa to je enormna cifra. Zašto i najveći protesti u Beogradu izvedu maksimalno 30-50 000 ljudi (u 2 milionskom gradu koji na poslednjim izborima 70% nije glasao za SNS)? Zašto, osim gunđačkih šetnji, nema pobune? Zašto za ovih osam godina štednje, krađe, bezvlašća, kriminala, otimačine, zašto se nezadovoljnici nisu pobunili, ako im već režim toliko smeta. Ne, nije odgovor u njihovom "nemoralu", zbog kojeg stalno optužuju SNS, nije ni u aktivističkim mitovima da još nisu videli dovoljno veliku akciju koja bi ih ponukala da se pokrenu ili u nekom liberaškom izgovoru "uf pa organizaciono im je teško", "uf pa opekli su se jednom (upiši godinu 1996, 2000, 2016... koju god)" "oni su uplašeni". Ima među njima i hrabrih i požrtvovanih i iskrenih ljudi, ljudi koji znaju da možeš biti organizaciono slab i uplašen i razočaran neko vreme ali razočaranost prođe, kao i strah, a organizacija se postiže trudom tamo gde postoji politička volja. Ima, dakle, tu i dovoljno pametnih ljudi da tako nešto primete i kažu. Nema doduše niti jednog jedinog čoveka među njima da prizna jednu stvar. Kada se sav fatalizam, sva patetika, svo upiranje prsta u druge i ostali spektakli političke bede završe, da se kaže pošteno:
Ne, ne optužujemo nezadovoljnike da potajno žele vladajuće plave buržuje (SNS). Naprotiv, oni njih većinski ne podržavaju ili čak ne podnose. Ne kažemo da ne žele da menjaju plave buržuje za žute buržuje - to ni mnogo racionalniji politički akteri ne žele. Ne, oni su ekstremniji. Oni neće ni plave ni žute ni stare crvene, jer negde shvataju da su to predstavnici bogataša. Pa opet, ne žele ni predstavnike radnika, a ni nove desničare kojih ima na sve strane. Neuki to zovu “apatija”, marksisti vide da je to sve sem apatično (pa tu sve puca od raznih "patosa").1 A prema čemu je taj patos, te užarene emocije? Opet bi neuki rekli da su one usmerene prema biološkom samoodržanju, a marksisti bi rekli da u kapitalizmu nema biološkog bez klasnog održanja. Tu leži odgovor na sva pitanja:
U kapitalističkoj Srbiji, pasivne mase veruju da se uvek i po svaku cenu moraju reprodukovati kao deo one klase kojoj danas pripadaju.
Oni, dakle, po svom dubokom uverenju ne vide da ikako (opet?) mogu biti niže klase od ove koje su danas. Lično ne mogu, ne umeju ili ne žele da budu bogatiji ali NE SMEJU (vrišti uverenje) biti siromašniji nego što su danas. Kod onih ljudi kojima bi siromašenje značilo isto što i apsolutno siromaštvo stvar je jasna - oni često ne mogu a da ne budu pasivni. Međutim, kod ljudi sa boljim primanjima, stabilnim ugovorima i službom u kojoj partitokratija još nije probila stvar stoji drugačije. Tu "ne smem biti siromašniji !" nije vrisak sindikaliste, kojem je cilj da on i njegove kolege primaju iste ili veće plate, da rade u boljim uslovima i sl. Ne, to je vrisak čoveka koji aktivno izbegava takvu borbu. Ko, kao što ne želi da "ulazi u politiku", tako ne želi ni da uđe u sindikalnu borbu, odnosno da je povede tamo gde je nema. Ulazak u politiku možda deluje preapstraktno ali sindikalna pitanja kao što su svakodnevno organizovanje radnog procesa, uslovi rada, nepotizam, korupcija prosto nisu apstraktna pitanja. Međutim, naš prosečni pasivac se prosto čvrsto oslanja na ideju nepovratne istorijske situacije - da njegova prava kao radnog čoveka ne mogu da se vrate npr. na one niske grane na kojima su bile stotinu godina. Zato možemo reći da on svojim vriskom ne brani ono realno što mu materijalno obezbeđuje klasnu poziciju (visinu plate, prava, uslove rada) nego brani svoju klasnu pripadnost radi klasne pripadnosti - to još zovemo i klasistički identitarizam. A šta znači taj izraz? Prostim jezikom rečeno, to znači da će npr. činovnik da pristaje i nikad neće da se buni na sve moguće gubitke u klasnoj borbi koje mu nanose kapitalisti ili država-poslodavac (smanjenja plate, kasnije odlaske u penziju, lošije uslove rada) dok god zna da će i sutradan biti činovnik (a ne, ne daj bože, da postane radnik ili "nešto gore" - isto ono "gore" kojim ućutkuje svakog bundžiju kada zapoveda "ćuti, može i gore").
Tako isključiv stav je, naravno, u protivrečnosti sa realnošću kapitalističkog načina proizvodnje. Naime, u kapitalizmu osvojena prava radnog naroda se moraju aktivno braniti. Takođe, u kapitalizmu nijedna klasna podela nije zapisana "u kamenu". U njemu neko stalno postaje buržuj a neko drugi proleter i siromah. Šta nam ta protivrečnost govori o tome kako narod Srbije sebe ekonomski pojmi?
Imenovati kapitalističko siromaštvo:
Antropolozi nas uče o narodu Kačina iz Burme. Oni nemaju predstavu o tome kako čovek ide nagore u društvenim hijerarhijama ali imaju ime za ono kada ide nadole. Na njihovom jeziku taj izraz je gumyu yu. Srbi kapitalizma su obrnuti, oni imaju ime za uspon u klasama – „jako uspešan", „dobro mu ide“, „probio se“ – ali nemaju ime za siromaštvo. Zbunjeno ga nazivaju „nesnađenost“ ili „propast“ a kada deluje da su ga označili, kada kažu „sirotinja“, to je prezriva-sažaljiva ocena čoveka ne njegovog materijalnog stanja. (za razliiku od "jako uspešan", što po pravilu znači dobra primanja i status, "sirotinja" znači sve od apsolutnog siromaštva do čoveka koji radi za malu platu, ili radi za pristojnu platu ali sa niskim društvenim statusom).
U Srbiji vlada kapitalistički buržujski poredak. Po onome što znamo iz istorije on zahteva mnoštvo proletera i rezervnu armiju radne snage a tzv. "srednja klasa" odnosno sitna buržoazija, iako ponegde česta, brojna i relativno autonomna, je samo nuspojava koja se žrtvuje prvom prilikom tako što se mali deo probije u red krupnih buržuja a najveći padne ponovo u proletere ili niže. U Srbiji je situacija sledeća: najveći broj ljudi, iako su radni narod, viđen da bude proletarizovan, visoko eksploatisan, nezaposlen, oni i dalje tumače svet idejama buržoazije. S tim što oni to ne zovu ovim pravim klasnim imenima nego govore jezikom "normalnosti" koji su naučili 90ih. Nisu ni bili svesni da su tada postali dvojezični ali jesu. Naime, oni kažu da žele, po materijalnoj sigurnosti, "normalan" život. Pojam te "normalnosti" stekli su u socijalizmu 70ih i 80ih. Dakle, "normalnost" je za većinu bio prosečan život jugoslovenskog socijalističkog radnog naroda (radnika, seljaka, stručnjaka, činovnika). Zahtevi tog i takvog života su identitčni kao i zahtevi "normalnog" života srpske buržoazije iz doba kapitalizma. ONI NISU NI PRIMETILI kada su prešli sa socijalističke ideologije "jugoslovenskog standarda" na ideologiju (kapitalističke) "normalnosti". Sve je bilo tako bezazleno kao par redaka u Žabljačkom i Koštuničinom Ustavu. Međutim, dok je socijalistički jugo-standard zamišljen, i uz sve probleme sprovođen, tako da je mogao da ga ima i okusi najveći broj pripadnika radnog naroda, mesta u buržoaziji su uvek unapred ograničena i uvek se jedan broj (sitnih) buržuja odbacuje i gura u proletarijat a drugi ide nagore. Radnom narodu je to možda lično "nenormalno" ali za kapitalizam je sasvim normalno da obnavlja i uvećava svoju "rezervnu armiju radne snage". Nju čine upravo proleteri, siromasi, nezaposleni i poluzaposleni ljudi.
Šta na kraju možemo reći o "neinformisanim građanima" i "Vučićevom medijskom mraku"?:
Teza ovog posta i zašto otvoreniji mediji i učešće na njima
jesu bitni ali nisu suština je sledeća: svi sve znaju ALI nemaju svi
iste interese. Interes je u ovom društvu stvar klase - većinska krupna
buržoazija nema nikakav interes da menja Vučića dok god drži stabilan kurs
dinara, odgovarajuću carinsku politiku, veštački niske cene radne snage i
nikakva radnička prava. Dok god Vučićeve dahije ne uzimaju našem krupnom
buržuju previše reketa preko državnog poreza - sve je ok, pa čak i više, sve je jako dobro! Interes
svakog čoveka iz radnog naroda (dakle, tradicionalna radnička klasa-najamnici;
seljaci, i ostaci srednjeg sloja-činovnici, stručnjaci i sl.) sadržan je u jednom interesu: da ostanu ove klase koje su sada. Osim
borbe protiv padanja u siromaštvo (koje prema Eurostatu svakodnevno prolazi 1,8 miliona
ljudi) postoje i prakse onih koji se odavno ne bore protiv pada u siromaštvo. Oni koji što su u svojoj klasi stabilniji to je kod njih češće ljubomorno čuvanje ostvarene klasne pozicije. Ove mase
radnog naroda prepoznajemo kao otrovane moralizmom i totalnim političkim konformizmom, ALI i po tome što je za njih "snađenost", kao što smo pokazali, njihov temeljni identitet ("snađenost" je bilo koja klasna pozicija
koja nije apsolutno siromaštvo; dakle, i najamni rad za 200
evra i kvalifikovani za 500 sve do visokostručnog za 1000 evra). Zbog njega naš snađeni pasivac tako glasno ćuti. Bez redovnih primanja, on je naravno u velikom materijalnom problemu (koji, ako ne želi da umre, mora da reši i na kraju reši) ali bez identiteta "snađenog" čoveka on je sebi, i društvu koje ne može da izgovori svoje siromaštvo, nula, ništa, precrtan. Lepota ove kapitalističke ekonomsko-ideološke prinude je što on istovremeno uz obezbeđivanje kakvih god redovnih primanja dobija i identitet "snađenog" čoveka.
Dodatak reprodukciji ideologije snađenosti među radničkom i srednjom klasom:
Ko može da okrivi radničku klasu i ove njene najveće delove koji se bore da ne upadnu u siromaštvo da su "krivi" za ideologiju "snalaženja-snađenosti"? Niko. Materijalno gledano njihovo stanje "snađenosti" je tako blizu stanju siromaštva da je njihova uloga u reprodukciji te ideologije zanemarljiva. Te ideje prvenstveno dolaze iz onih klasa koje imaju šta da izgube u pobuni - a njih nalazimo među ostacima srednje klase, među činovnicima, stručnjacima i sitnim preduzetnicima - istim onima koji su skloni da besomučno optužuju radnike za glasanje za metafizičko zlo zvano "vučić" i ostale moralističke budalaštine.
Crtice za rešenje:
Je li ovo što pišemo nesuvislo? Stvar deluje zdravorazumski. Pitate se, aman, ko bi od radnog naroda "voleo" sebi da sroza materijalni položaj zbog neke tamo pobune? Bezobzira na to kojoj od nabrojanih radnih klasa da pripada - ko bi toliko rizikovao? Naravno, niko. Ali, je li baš svaki rizik odmah nužno propast? Ekonomski gledano, ovde uglavnom pričamo o ekonomskoj i političkoj situaciji u kojoj postoji brojčana ali ne veoma razvijena rezervna armija radne snage. Srbija je toliko intenzivno izvozila radnu snagu proteklih 10 godina da su mnoge grane postale deficitarne. Iako postoje mesta poput Lučana u kojima (nedeficitarni) radnici namenske rizikuju i žrtvuju gole živote jer čim i malo podignu glas odmah dobiju otkaz i gore, postoje i primeri uspešnih štrajkova. Setimo se samo pobede štrajkača u Pošti 2019. godine. Setimo se lekara potpisnika otvorenog pisma "Ujedinjenih protiv kovida" od kojih još nijedan nije dobio otkaz. Dakle, naš prosečni "snađeni" "udobnjak" nije nužno i uvek neko ko ako i malo mrdne gubi sve - da je tako nikada ne bi bilo niti jednog štrajka. On je u prvom redu neko ko ne sme ni da pomisli ama ni na najmanje rizikovanje svog političkog zaveta ćutanja. Njemu nije nemoguć samo pad u siromaštvo, njemu je nemoguća i pomisao na tako nešto. Dakle, nije pitanje ili golo gladovanje ili ćutnja i rad jer upravo u toj lažnoj dilemi oni previđaju sve one prilike kada je poslodavac ranjiv i kada bi, uz malo napora i malo solidarnosti, mogli mnogo toga da ostvare. Da bismo ovo razumeli moramo skicirati kako neko prvo dođe u kontakt s tom ideologijom a kako postaje njen fanatik:
A. Materijalni proces koji ih vodi od nesnađenosti ka snađenosti zove se "snalaženje" i podrazumeva nesigurne, visoko eksploatisane i slabo plaćene poslove. Na kraju tog procesa, kao "snađeni", oni još uvek mogu oskudevati čak i u osnovnim stvarima ili sa nepovoljnim ugovorima o radu zato što "snađenost" ne označava imućnost nego kakvu takvu klasnu stabilnost.
B. Što su duže "snađeni" to jače i tvrđe postaju deo onih za koje siromaštvo u društvu ne postoji (makar u njihovim ideološkim predstavama). Štaviše, ako bismo ih uzeli u 'čistom' obliku, oni drže da je siromaštvo nemoguće u bogatom i slobodnotržišnom sistemu. Za njih je to neka čovečija anomalija u nadčovečanskom savršenstvu slobode i bogatstva (još uvek se sa njihovim usana mogu čuti geografski pojmovi kao vradžbine: "Zaapad", "Švica", "Amerikaa"). Naravno, što je ugovor stabilniji i primanja redovnija i veća to je stadijum fanatizma viši. Zato smo i rekli da je materijalna baza te ideologije prvenstveno stručnjački i činovnički javni sektor (u prvom redu oni koji se nisu niti jednom organizovano pobunili u proteklih 20 godina (eps, vodovod, zdravstvo, sudstvo i dr.), potom njihovi ekvivalenti po privatnom sektoru, pa tek zatim (vk,pk,nk) radnici i oni koji se bore da ne upadnu u siromaštvo.
U slučaju naših udobnjaka, bez obzira iz koje klase dolaze, zato postoji jedno imaginarno siromaštvo, kojim mu svaka kapitalistička vlast od 1990ih uvek preti, i postoji realno siromaštvo kojim se ne preti nego se prosto dešava po kretanjima kapitalističkih ciklusa i političkih dešavanja. Upravo tu "razliku" Vučić jako dobro, intuitivno, shvata i, naravno, koristi je protiv radnog naroda kako bi svaki kapitalistički autokrata - do kraja i bez milosti. Lakog rešenja nema ali je sada barem jasno da je sva suština nekog progresivnog ideološkog rada utuviti "snađenom" totalno konformističkom pojedincu iduće stvari:
1) nije svaka pretnja siromaštvom isto što i siromaštvo; 2) nije svaki otkaz odmah siromaštvo; 3) nije sramota biti siromašan u zemlji siromaha (ima ko pomaže tim ljudima aktivno - Solidarna kuhinja, Krov nad glavom i drugi); 4) (najteže) svim sredstvima im preokrenuti prvu tezu koju smo izneli u boldu. Dakle preokrenuti ono "Oni ne žele ništa drugo", "Ti ne želiš ništa drugo" u:
"Haos je pod kapom nebeskom, dakle, situacija je odlična" Mao Ce:
Kada se osvrnemo oko sebe i pogledamo tu gomilu ruševina i leševa koja jeste srpski neoliberalni kapitalizam kakvim smo ga prikazali u ovom tekstu zaista se možemo, uprkos mirisu, oduševiti istorijskom trenutku u kojem se nalazimo. Sitni buržuj i onaj
koji to nije ali misli kao on, ta dva prvoborca kontrarevolucije 1990-2000. su danas poljuljani u svojim antisocijalističkim (a efektivno
prokapitalističkim) tendencijama. Činjenica, deo njih je rušio nešto što se već iznutra urušilo, gađali su birokratske stare komuniste čime su stigli - čak veliki broj njih uopšte nije želeo strahovladu slobodnog tržišta i velike klasne razlike - naprotv, oni su gađali komunistički projekat socijaldemokratijom. Gađali su SKJ a pogodili su socijalnu državu i socijalističke uspehe prethodnih 50 godina. Potom su, one koji su im uništili socijalnu državu 90ih gađali liberalima 2000ih, njih Vučićem ili belim listićem i tako dalje i dublje u kontrarevoluciju i kapitalizam. Oni danas moraju da pljunu na sve svoje stare
bogove i postanu branitelji socijalističkih dostignuća koje su tako zdušno i lakomisleno uništili. Pred njima je dilema:
Ili novi socijalizam ili svakodnevno tiho umiranje (pošto i za
varvarizam moraš imati makar varvare koji, za razliku od njih, nikako nisu pasivni)!
Labrus
Reference:
1 I sam sam bio neuk pre dve godine kada sam pisao o apatiji.
https://www.noviplamen.net/glavna/beogradski-protesti-promasaji-2018-i-lekcije-2017-godine/
http://rs.n1info.com/Izbori-2020/a612169/Izlaznost-na-izborima-od-1990-Odziv-biraca-od-rekordnih-71-49-do-svega-53-09-odsto.html
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1389527
http://rs.n1info.com/Izbori-2020/a613816/RIK-na-osnovu-97-23-odsto-Lista-SNS-dobila-60-68-procenata-glasova.html
Коментари
Постави коментар