Antikapitalizam kao nulta institucija
Nisam "levičar" nego antikapitalista. Ima toliko njih koji su kao ja - štaviše uvek smo mi većina. U našoj političkoj struji ima mnogo podstruja ali sve nas karakteriše jedno - želimo bezuslovnu smenu kapitalističkog proizvodnog odnosa novim, socijalističkim, načinom proizvodnje u kojem bi radnici bili vlasnici sredstava proizvodnje i čija bi potpuna izgradnja dovela do ukidanja države i klasa.
"Levičar" je ime koje je diktatura buržoazije nametnula neoliberalnoj javnosti da bi jednim terminom opisala, tj. pojmovno sabila, sve leve rubove njenog "ekstremnog centra" i ono levlje od njih. Nikada u istoriji centar nije obuhvatao tako širok dijapazon konzervativaca, krajnje desnice, tradicionalnog centra, liberala, levih liberala i socijaldemokrata. Naš problem i razlog zašto insistiramo da smo antikapitalisti je zato što buržoaski pojam "levica" pokriva sve od levog liberalizma i socdem do levog komunizma i anarhizma. To je neodrživ pogled na politički spektar - održiv je onaj koji gleda političku sferu iz perspektive goreopisanog antikapitalističkog minimuma. Nulta pozicija, centar političke sfere, jeste samo ukidanje kapitalističkog načina proizvodnje.
Sve što je otvoreno za snaženje i reformu kapitalizma je desno od nas. Sve što ima neki neodređeni (čitaj "levičarski") odnos prema kapitalizmu a zapostavlja svoje naučnoteorijsko znanje, sve što tupi sečivo svoje pobune umesto da ga oštri teorijskom i političkom praksom, sve što tako reprodukuje vladajuću ideologiju bez kritičke svesti i bez prakse samokritike, sve ono što na taj način ne-otvoreno doprinosi reprodukciji kapitalističkog proizvodnog odnosa, sve to je desno od nas.
Labrus
Juče smo slavili 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, a danas 10.05. fašizma više nema – slobodni smo. No, šta je fašizam? Zlo, đavo? Ne. Fašizam, kako nam se javio početkom 20. veka (istorijski fašizam), je proizvod jednog konzervativnog prevrata koji predstavlja sistemski odgovor kapitala na komunističku revoluciju. Uprkos popularnim liberalističkim mitovima, on nije pokret radničke klase već pokret frustrirane „srednje klase“, lumpenproletera (batinaša, kriminalaca, paupera) i tek delova (reakcionarne) radničke klase uz neizostavni blagoslov krupnog kapitala i vojske/policije. NASILNE NASLADE NASILJEM SKONČAĆE Taj put „reakcionarne modernizacije“ se nasilno uspostavljao i nasiljem je ukinut – kako od onih koji su se protiv njega borili od 1920ih, tako i od onih koji su tu rušilačku, rasističku i imperijalističku opciju mazili i hranili (od anglo-američkog finansijskog kapitala preko katoličke crkve pa sve do izumitelja i taktizera „socijalizma u jednoj zemlji“ Staljina). Istorijski nedu...
Коментари
Постави коментар