Nakon naše analize političkog pozicioniranja Aleksandra Jovanovića Ćute unutar opozicije i njegovog pristupanja nezvaničnoj koaliciji Nebojše Zelenovića i pokreta Ne davimo Beograd, vidimo da su se naša predviđanja pokazala kao tačna. Naime, preko političke firme NVO omladinaca/ki iz Ne davimo Beograd-a, Ćuta donosi mobilizacijski kapacitet i prepoznatljivost svog pokreta u izbledelo žutilo Zelenovićeve partije „Zajedno za Srbiju“ (jednog odeljka pokojnog DS-a). Beogradska mim čaršija je ovu buduću koaliciju krstila nostalgičnim imenom: Levičarska opozicija Srbije – LEPOS!
Nije bilo naročito teško predvideti ovaj razvoj. „Partijski“ opozicioni pristup, koji smo nazvali ‘starim’, je u krizi gotovo čitavu jednu deceniju. Ta kriza se najjasnije ogleda u činjenici da ni nakon deset godina autoritarne vlasti Aleksandra Vučića niti jedna opoziciona opcija ne može da okupi i mobiliše više od par stotina ljudi na ulicama ili u izgradnji partije. „Pokretni“ opozicioni pristup, koji smo nazvali ‘novim’, nema taj problem. Štaviše, u proteklih par godina deluje mnogo lakše okupiti hiljadu ljudi oko neke lokalne kampanje nego i stotinu oko starih partijskih pitanja i poslova. Bilo je samo pitanje vremena kada će doći do očiglednog rešenja – uklapanja spontanog narodnog pokreta u partijski okvir. Ko stoji sa druge strane? Jedna partija koja se kreće suprotnim smerom od starih i novih opozicionara. To je vladajuća partija koja je postala nacionalni pokret – Vučićev SNS.
SNS NIJE PARTIJA – SNS JE OPŠTI DRUŠTVENI POKRET PROFITERA, KLIJENATA, NEZAPOSLENIH I SIROMAŠNIH
Tezu da SNS nije partija često čujemo iz nerežimskih medija. Međutim, nakon ove tačne konstatacije obično slede liberalističke drame o „ukidanju demokratije“, za šta dežurni narikač/a optužuje katastrofalni spoj horde nepismenih botova i moralno faličnih funkcionera (srpskih ali i evro-američkih) koji jeste taj zlobni „SNS“. Kao istorijski materijalisti, mi znamo da je logika prelaska ove stranke u pokret, te gotovo poptunog ukidanja stranačkog života, drugačija i nevezana za te liberaške tirade. Do sada postojeća demokratija nije ukinuta već pre transformisana logikom kapitala na njegovoj periferiji ali i razotkrivena kao ono što je bila od 1990. – buržoaska demokratija – vladavina bogatih nad siromašnima uz njihov pristanak. Ukoliko su stari SPS i DOS bili organizacije koje su nam vladavinu bogatih „prodali“ uz naš veseli pristanak, SNS je samo otvoreno pokazao vladajuće bogataše, njihovu silu, i dodao malo više prisile uz uobičajeni, iako odavno neveseli, pristanak nas siromaha. To se vidi na svakom koraku. SNS ne mora više biti partija koja kandiduje programe kao što je to radila do 2012, dovoljno je da održava političku kontrolu procesa eksploatacije domaće radne snage odnosno procesa cirkulacije kapitala koji pritom nastaje. Dakle, dovoljno je da političkim sredstvima održava tokove bogatstva koji bogataše proizvode. To znači da mi ovde nemamo vladavinu jedne partije nad drugima, koja nakon gubitka vlasti može ponovo dopustiti dominaciju drugih partija i saveza, već da je SNS partija koja je kao partiju prvo ukinula sebe pa onda i sve partije na talasu velikog i trijumfalnog talasa neoliberalizma – nesvetog trojstva američke demokratije, njenih perifernih diktatora (strong man-a) i naizgled svemoćnog međunarodnog kapitala. Možda bismo SNS zato mogli nazvati i „Srpska Neoliberalna Sila“ umesto „napredna stranka“. Njen pojavni oblik je, na prvi pogled, potpuna samovolja Aleksandra Vučića, koja se uzima kao motiv u vriskama liberala na diktaturu i „neprirodno“ ukinuti demokratski proces. Sigurno da je Vučić uspeo u tome da, relativno autonomno, odlučuje gotovo o svemu unutar zemlje i delu spoljne politike. Međutim, u pitanjima monetarne politike, subvencionisanja stranih investitora, kao i u pitanjima međunarodnog zaduživanja, autonomiju imaju samo najviši, imperijalni, predstavnici kapitala.
NARODNO ODUSTAJANJE OD BURŽOASKE DEMOKRATIJE NE ZNAČI PRISTJANJE NA NOVI SOCIJALIZAM
Ovde smo izložili samo naše grube procene strukturnih učinaka ove faze akumulacije kapitala na našoj periferiji. Ne postoji direktna veza između tih pomeranja u političkom spektru i „svesti“ naroda o njoj. Levičari (mada ne istorijski materijalisti i komunisti) često su skloni tezi da je „apatija“ glasačkog tela zapravo „odraz“ opštenarodne razočaranosti u kapitalizam. Ova teza nije teorijski dobra zato što „šara“ po dva tri nivoa apstrakcije – od svakodnevnog (ideološkog) pojmljenja kapitalističkih proizvodnih odnosa kod građana do visoko apstraktnih koncepata poput kapitalističke ekonomije i kapitalističkog društva. Baš zato što narod nema „percepciju“ ovih pitanja (niti bi je mogao imati u celini već isključivo kroz teoretičare i narodne učitelje koji bi ove teze širili kroz masovnu edukaciju) vrlo je verovatno da će nam, u dogledno vreme (nakon još deset ili petnaest godina vladavine SNS-a) poturiti iduću „neoliberalnu silu“. Zato smo i rekli da je novi opozicioni pristup tek proizvod dela protivrečnosti razvoja kapitalizma na ovim prostorima koji konačno dobija političke obrise – on ni po koju cenu nije težnja ka socijalizmu ili komunizmu. Reč je pre o jednom spontanom antikapitalizmu koji sam po sebi nema ni komunistički ni liberalni ni nacionalistički predznak. Ovo ga čini savršenim političkim mirazom za oportune političke udavače.
NOVI OPOZICIONI PRISTUP PORAĐA NOVU OPOZICIONU PARTIJU
Pokreti će svojim utapanjem u ili pristajanjem na partijsku politiku, kao što smo najavili, „osvežiti“ umrtvljeni stari opozicioni pristup. Sa sistemskog stanovišta, to će biti korišćenje spontanog narodnog otpora kapitalizmu kao „lekovite vode“ kojim se partije bogataša „umivaju“ (nakon što su je verno iscedili iz znoja, suza i krvi revolucionarnog pokreta). U tome će se mnogi spontani, a teorijski nepismeni, antikapitalisti naći na muci zato što će se njihova decenijska tugaljiva fraza o „nepostojanju levice“ preokrenuti u sopstvenu suprotnost.
SVI ĆE BITI LEVIČARI (DA NIKO NE BI BIO KOMUNISTA)
Ovu (ponovo predvidivu i očekivanu) sistemsku tendenciju vidimo u svakolikom levičarenju po centrističkim medijima. Tadić za svoju politiku 2008–2012. sada govori da je „(pro)levičarska“. Bivši predsednik ne želi reći da je „malo antikapitalista“ nego samo to da je zastupao pozicije nešto levlje od dss-ovskog centra i radikalske desnice. MEĐUTIM, dok se njegov kontekst SAM PO SEBI RAZUME* spontani antikapitalista SAM SA SOBOM NE RAZUME kako se to njegovo cenjeno ime – „levičar“ – otkačilo od njegovog konteksta i završilo u borbama centrista sa desnicom i sve će manje razumeti DOK SE NE LATI TEORIJE. U međuvremenu će ga sve više biti u ustima fela poput bivšeg predsednika Tadića (koji nam je od silne „socijalističke internacionale“ 2008–2012 uvodio krizne mere), Lutovca (visokog člana DS-a koji je 2011. godine doneo Zakon o izvršenju i obezbeđenju, koji se ovih dana bori protiv prinudnih iseljenja), Đilasa (koji odavno „levičari“ u javnosti), progresivnog Zelenovića i mnogih drugih. Bez teorije, kritike i samokritike, njegov jedini odgovor na ovo umivanje bogataških partija biće priča o „autentičnosti“ njegovog i „neautentičnosti“ njihovog levičarenja. Ta priča, osim što narod zanima koliko i autentičnost Vučićeve navijačke karijere, ne šalje jasnu poruku koju dosledni antikapitalista jedino želi poslati: kapitalizam se ne može reformisati, kapitalizam se mora srušiti i zameniti novim načinom proizvodnje koji bi ukinuo privatnu svojinu. Ta poruka nije izliv autentičnosti, iako je „vrela krv“ može i tako protumačiti. Međutim, to je njeno izvedeno značenje koje kao i "vrela krv" ili iskipi ili se ohladi. Naprotiv, osnovno značenje te poruke je sasvim "hladnokrvno" - reč je srednjoročnom strateškom cilju svake nespontane antikapitalističke snage. Istorijski, taj cilj nisu ostvarivali nikakvi autentični levičari (levičaristi?) nego komunisti, socijalisti i anarhosindikalisti odnosno organizacije sastavljene od revolucionarnih proletera i seoskih masa. Zato tvrdimo da je zadatak svih nespontanih antikapitalista Srbije, koji nisu orijentisani ka stvaranju revolucionarne sekte i nelegalnom radu, da na transformacije pokreta i partija ukažu, kao i da od postojećih sukoba između partija bogataša i njihovih satelita izvuku politički maksimum za radničku klasu i revoluciju koja dolazi.
LABRUS
*Zbog dominacije desnice u kontrarevolucionarnim i kapitalističkim decenijama.
Коментари
Постави коментар