Juče smo slavili 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, a danas 10.05. fašizma više nema – slobodni smo. No, šta je fašizam? Zlo, đavo? Ne. Fašizam, kako nam se javio početkom 20. veka (istorijski fašizam), je proizvod jednog konzervativnog prevrata koji predstavlja sistemski odgovor kapitala na komunističku revoluciju. Uprkos popularnim liberalističkim mitovima, on nije pokret radničke klase već pokret frustrirane „srednje klase“, lumpenproletera (batinaša, kriminalaca, paupera) i tek delova (reakcionarne) radničke klase uz neizostavni blagoslov krupnog kapitala i vojske/policije. NASILNE NASLADE NASILJEM SKONČAĆE Taj put „reakcionarne modernizacije“ se nasilno uspostavljao i nasiljem je ukinut – kako od onih koji su se protiv njega borili od 1920ih, tako i od onih koji su tu rušilačku, rasističku i imperijalističku opciju mazili i hranili (od anglo-američkog finansijskog kapitala preko katoličke crkve pa sve do izumitelja i taktizera „socijalizma u jednoj zemlji“ Staljina). Istorijski nedu
Nakon naše analize političkog pozicioniranja Aleksandra Jovanovića Ćute unutar opozicije i njegovog pristupanja nezvaničnoj koaliciji Nebojše Zelenovića i pokreta Ne davimo Beograd, vidimo da su se naša predviđanja pokazala kao tačna. Naime, preko političke firme NVO omladinaca/ki iz Ne davimo Beograd-a, Ćuta donosi mobilizacijski kapacitet i prepoznatljivost svog pokreta u izbledelo žutilo Zelenovićeve partije „Zajedno za Srbiju“ (jednog odeljka pokojnog DS-a). Beogradska mim čaršija je ovu buduću koaliciju krstila nostalgičnim imenom: Levičarska opozicija Srbije – LEPOS ! Nije bilo naročito teško predvideti ovaj razvoj. „Partijski“ opozicioni pristup, koji smo nazvali ‘starim’, je u krizi gotovo čitavu jednu deceniju. Ta kriza se najjasnije ogleda u činjenici da ni nakon deset godina autoritarne vlasti Aleksandra Vučića niti jedna opoziciona opcija ne može da okupi i mobiliše više od par stotina ljudi na ulicama ili u izgradnji partije. „Pokretni“ opozicioni pristup, koji smo nazv